Konsultativno online istraživanje „Tvoj stav o služenju vojnog roka“ (novembar 2024, 1.048 učesnika) otvara sliku društva koje rat vidi kao „poslednju meru“ kada je reč o odbrani, ali je podeljeno oko povratka obaveznog vojnog roka – i, možda još važnije, oko toga ko bi i u kakvom sistemu taj rok sprovodio.
Najšira saglasnost postoji tamo gde je tema klasična odbrana: čak 72,14% smatra da je rat opravdan ako sprečava agresiju na sopstvenu državu, dok 62,69% to kaže i kada je cilj očuvanje samostalnosti. Međutim, podrška pada kada se rat povezuje sa „ispravljanjem istorijskih nepravdi“: tu većina odgovara „ne“ – 51,53% (nepravde prema državi) i 52,29% (prema narodu). Slično važi i za ideju ujedinjenja većine pripadnika naroda u jednu državu: 52,86% smatra da rat tada nije opravdan. Drugim rečima, dominantan je odbrambeni okvir, a ne ekspanzivni ili revizionistički.
Geopolitička slika je fragmentisana: 27,19% ne želi ni EU ni NATO ni BRIKS; 18,51% bi EU, 16,60% EU i NATO; na drugoj strani 18,42% bi BRIKS, a 19,27% BRIKS i ODKB. Ovo nije „jedan blok“ – već više paralelnih identitetskih mapa.
Na pitanju oružja vidi se kombinacija iskustva i distance. Kao veštinu, upotrebu vatrenog oružja navodi značajan deo (sport 13,69%, posao 13,61%, „porodična tradicija“ 12,46%), ali 28,36% kaže da ne ume, dok 12,62% ne želi da se izjasni. Posedovanje je ipak niže: 53,36% kaže da niko u domaćinstvu/rodbini nema oružje, uz 13,45% „ne želim da kažem“. Ratno iskustvo 90-ih je i dalje prisutno u porodicama: 29,07% navodi učesnike u domaćinstvu, 36% u rodbini, dok 18,74% kaže da niko nije učestvovao.
Kada je reč o uvođenju vojnog roka, odgovori pokazuju „paket motiva“, ali i jasnu rezervu. Kao razloge „za“ ispitanici najčešće biraju: jačanje odbrambenih sposobnosti (20,36%) i „izgradnju karaktera i discipline“ (20,09%). Zatim slede bezbednosni narativi – Kosovo (13,52%), odbrana od NATO (9,87%), odbrana RS (10,48%) i zaštita Srba u regionu (10,33%). Ipak, 12,31% kaže da ništa od navedenog nije razlog za uvođenje vojnog roka.
Direktno pitanje podrške otkriva podelu: 49,24% podržava uvođenje, dodatnih 9,26% „da, ali treba još informacija“, dok 34,45% ne podržava (uz manji deo koji je „protiv, ali treba još informacija“). Zanimljivo, istovremeno 65,36% smatra da je država jača ako ima jaku vojsku – što sugeriše da se spor ne vodi oko ideje odbrane, već oko modela: obavezno vs. dobrovoljno, profesionalno vs. masovno, smisleno vs. „marketinški“.
To se vidi i u preferenciji trajanja: 34,26% nije za obavezno služenje uopšte, ali oni koji jesu uglavnom ne veruju u kratku obuku: samo 1,05% bira dva meseca, 4,10% tri meseca, dok su najčešći odgovori šest meseci (29,39%) i 12 meseci (25,19%). Istovremeno, ideja civilne zaštite prolazi bolje: 60,11% bi služilo obaveznu obuku do mesec dana za poplave i nepogode.
Uzorak je pretežno muški (88,74%), sa jakom zastupljenošću mladih i srednjih generacija (19–55 godina čine većinu), i relativno visokim obrazovanjem (fakultet i više 42,18%). Zato rezultate treba čitati kao signal konsultativnog online istraživanja, a ne kao reprezentativno „merenје Srbije“. Ipak, signal je jasan: građani jesu spremni da razgovaraju o odbrani, ali traže smisao, poverenje u sistem i jasnu društvenu korist – i zato civilna zaštita dobija širu podršku od klasičnog obaveznog roka.