Više rada na sebi, više fizičke aktivnosti, više brige o zdravlju •

Više zajednički provedenog vremena, više zajedničkih putovanja. Volela bih da mogu više da se posvetim svojoj porodici u smislu da imam manje drugih briga a više pažnje da posvetim obrazovanju, vaspitavanju, zdravlju, sreći mog deteta. Volela bih da sam mom detetu mogla da priuštim bolje uslove odrastanja. Da imam više strpljenja i vremena za svoje stare i bolesne roditelje, da imam više energije i motiva da održavama šire porodične odnose. •

Ja više ne znam kojoj klasi pripadam. Fakultetski obrazovana, umetnica, iz porodice fakultetski obrazovanih...trebalo bi da budem možda i neka više klasa, ali osećam se kao radnička klasa, recimo. Volela bih da, u skladu sa svojim obrazovanjem, talentima i sposobnostima, imam i adekvatno mesto u društvu. •

Smatram da pripadam generaciji koja je totalno izgubljena. Imam 50 godina. Mlada sam za povlačenje a stara da idem u korak sa svim što donosi novo vreme. Poslednje dve decenije se tehnologija toliko dramatično razvila, odnosi među ljudima su se promenili, pripadnici moje generacije su, ipak, vaspitavani da žive u "onom" nekom vremenu...Teško je, nismo ni tamo ni ovde. •

Ja se smatram srpkinjom (iako imam i predaka drugih nacija). Nisam nacionalista, pogotovo ne šovinista. Ja sam građanka sveta. Ipak, i ja ovakva smatram da ima nepravdi koje su prema mojoj naciji učinjene a nikad nisu ispravljene. •

Ne mogu da kažem ni da sam vernik ni da nisam vernik. Smeta mi odnos Crkve prema nama. Crkva se previše meša u društvo i politiku, prepuna je licemernih i neprincipijelnih pripadnika i ne vidim na koji način je ikada pomogla svom narodu. •

Živim u predgrađu (Sremska Kamenica) koje je postalo elitni deo zbog prirode, prostranstva, mira, (mogućnosti) kvaliteta života, a opet vrlo male udaljenosti od centra grada. Moglo bi biti idealno mesto za stanovanje, ali infrastruktura je veoma loša, decenijama ništa nije ulagano, gradski prevoz je kritičan. Poslednjih 20-30 godina broj stanovnika se utrostručio, a ostali smo još uvek na samo jednom Domu zdravlja, na primer. I to se može primeniti na sve ostale segmente. •

Moj grad Novi Sad je mala bara puna krokodila. U ovom gradu možete uspeti samo putem politike ili eventualno veza koje ste dobili svojim rođenjem u određenoj porodici. Novosađani su inertni, to uopšte nije dobro. Palanački duh je sveprisutan, iako je grad poslednjih decenija i te kako "narastao". Smatram da je život u Novom Sadu skup a mogućnost zarade daleko manja nego u Beogradu. Priliku da se pokažemo kao evropska prestonica kulture 2021. smo katastrofalno proćerdali. •

Nisam autonomaš, ali smatram da je sve suviše centralizovano u ovoj zemlji. Vojvodina ima sve predispozicije za najbolji standard, a ipak nije tako. Sve što je dobro, to je u Beogradu. Sva sredstva se slivaju u Beograd. Vojvodina kao žitnica ne oseća plodove svoga rada. Ne znam čemu uopšte služi Pokrajinska vlada jer je ona bez ikakvih ingerencija - što se mene tiče, čini samo ogroman finansijski trošak. •

Teško je u ovih 500 karaktera navesti šta bi me učinilo srećnom da živim ovde. Svakome ko je mlad i ima mogućnosti, savetujem da ode iz ove zemlje i potraži svoju sudbinu u nekom normalnijem okruženju. I sama sam, u dva navrata, bila pokušala da započnem život u inostranstvu. Ne kažem da je to idealno, ipak je najlepše kad čovek može da bude svoj na svome. Ipak, ova država toliko ne brine o svojim građanima, da ja više nemam šta ovde da volim. Osećam se kao građanin drugog reda u rođenoj državi. •

Moja profesija (grafički dizajner) je veoma tražena ali malo cenjena. Drugim rečima, svima su veoma potrebne moje usluge, ali niko ne želi da ih plati koliko one stvarno vrede. Intelektualno imovinu je u ovom primitivnom društvu jako teško unovčiti. Smatram da moje kolege u zapadnom svetu mnogo bolje žive sa ovom profesijom, i što je još važnije, cenjeni su. Ovde se mnogo češće doživljava poniženje nego poštovanje. •

Sektor kulture je, kao što znate, najsiromašniji sektor u našem društvu. Jedino što je od našeg sektora ugroženije jesu zdravstvo i obrazovanje. U tom sektoru su posledice ipak teže. Kultura je, naravno, mnogo važnija nego što se smatra, ali posledice njenog propadanja su dugotrajnije i slabije vidljive. Dakle, postavljati isključivo STRUČAN kadar, odvojiti kulturu od politike i povećati budžet. Vrlo jednostavno. •

Vodeća institucija kulture u mom gradu. Pod direktnom papučom vlasti. Direktor je anonimus u kulturnom svetu, najobičniji SNS poslušnik, sa psihijatrijskom dijagnozom, skoro 10 godina vrši svakodnevni mobing nad zaposlenima, po treći put izabran (protivno zakonu)...Gradsko veće sve to toleriše jer je "zadužio" stranku...njegov prethodnik (iz iste bande) je urušio ugled institucije koja postoji 70 godina, a ovaj direktor je za 9 godina uspeo da je totalno zakopa. KOMPLETAN RESET je potreban. •