Anketa o vicevima iz 2015. otkriva da humor ostaje jedan od najstabilnijih načina da se svakodnevica „preživi“, ali i da su ljudi mnogo češće publika nego pripovedači. Većina ispitanika sebe vidi kao optimistu (60,67%), dok je 19,33% neodlučno, a zbir pesimista i „obaveštenih pesimista“ čini oko petine uzorka. Ipak, optimizam ne znači i karijerno zadovoljstvo: tek 6% kaže da je potpuno zadovoljno postignutim, dok najveći deo balansira između „uglavnom“ (28%) i „delimično“ (29,33%). Svaki treći je na donjem delu skale – „malo“ (20,67%) ili „nimalo“ (14%) zadovoljan.
U tom kontekstu, vic funkcioniše kao mikro-predah. Najviše ljudi sluša viceve često ili veoma često (77,33%), dok ih priča često/veoma često tek 31,34%. Dominira retko pripovedanje (40%) i veoma retko (22,67%), uz 6% onih koji ih nikada ne pričaju. Kada je reč o „aktivnom“ humoru – traženju viceva – entuzijazam dodatno opada: 35,33% ih traži često ili veoma često, ali 31,33% to radi retko, a 33,33% veoma retko ili nikada. Drugim rečima: vic je masovno prisutan, ali ulogu distributera preuzimaju manjine – a većina uživa u „serviranom“ smehu.
Šta se od vica očekuje? Odgovori su gotovo jednoglasni: da nasmeje. Formulacije „da me nasmeje“, „smeh“, „da me zasmeje do suza“ dominiraju, uz važan dodatak: vic treba da bude pametan, kratak, originalan i neuvredljiv. Često se pominje i funkcija rasterećenja – da „skine teret briga i stresa“. Kada su u pitanju omiljene vrste, najčešći je odgovor „sve“, ali se izdvajaju crni humor, politički vicevi, kratke forme i „klasici“ (Mujo i Haso, Perica), uz napomene da humor ne treba da bude vulgaran.
U pozadini ovih brojki vidi se obrazac: u društvu gde karijerno zadovoljstvo često „škripi“, smeh ostaje jeftin, brz i dostupan ventil – ali ga većina bira kao publika, ne kao izvođač.
Metodološka napomena: Anketa je sprovedena 25. aprila 2015. na online uzorku 150 anketirani. Uzorak je samoselekcioni i nije reprezentativan za populaciju Srbije. Rezultati opisuju stavove učesnika ankete u datom trenutku.